У оквиру општег Угарског покрета на обележавању хиљадугодишњице боравка Мађара у Панонској низији и прославе миленијумске државотворности Угарске, Магистрат у Белој Цркви је од тада цењеног локалног сликара Георгија Путника наручио копије три значајне уметничке слике: „Долазак Мађара у Панонску низију" по Михаљу Мункачију, „Победу Еугена Савојског код Будима" по Ђули Бенцуру и „Сеобу Срба" по Паји Јовановићу. Све три слике су поводом обележавања јубилеја, 1896. године, постављене у свечаној сали Белоцркванске гимназије. Године 1920, руководство гимназије одлучује да две слике поклони Музеју у Белој Цркви (тада у згради Магистрата), док је слика „Сеоба Срба", поклоњена је Српској црквеној општини Бела Црква, где се и данас налази.
Слика „Долазак Мађара у Панонску низију" је једно од значајнијих остварења Михаља Мункачија, насликано ради учешћа на Миленијумској изложби у Вудимпешти 1896. године. Мункачи своју композицију гради на основу записа Анонимуса, нотара Беле III, који описује догађај који се десио 896 године. На простор Панонске низије, у непосредној близини Дунава са својом војском долази Арпад I (који се сматра првим Мађарским краљем) и поставља шаторе за смештај војске. Словенско становништво које већ живи на том простору, сазнавши да се у њиховој близини улогоровао Арпад I, чији је предак Атила Хунски, одлучује да прихвати новог владара. У знак поштовања и прихватања новог владара, али и страху од моћи Атилиног потомка, становништво Арпаду I пружа пласт жита, бокал воде из Дунава, бокал вина и кофу своје земље. Оваквом иконографијом Мункачи наглашава мирнодопски моменат у историји Мађарске, као и јасан легитимитет боравка на простору Панонске низије. Иако Мункачијева композиција није одабрана од стране комисије за Миленијумску изложбу у Будимпешти (већ композиција Фешти Арпада), она ипак предстваља значајан моменат у историји Мађара, као један од суштинских симбола легитимитета и мирнодопског карактера становништва.
Георгије Путник је свакако по наруджбини копирао Мункачијево решење и за то је морао имати неке предлошке, иако до сада није откривено када је, и да ли је путовао до Будимпеште можемо претпоставити да је композицију формирао на основу репродукција из литературе. Мункачијева слика је у годинама око 1896. често репродукована у националној историјској литератури, као нпр. на почетку првог тома књиге Историја мађарског народа (А Magyar nemzet története), штампане у Будимпешти 1895. године. Узевши све елементе у обзир, можемо констатовати да је рад Георгија Путника на копирању Мункачијевог дела изузетно успешан. Форматом је постигнут ефекат монументалности, а успешно се изборио и у преношењу саме композиције на своје платно, и даље у појединостима остављајући личан печат. Како су наручене композиције стајале на зидовима гимназије, а данас изложене у музеју и Српској црквеној општини Бела Црква, можемо рећи да је Гергије Путник испунио своје обећање дато Магистрату. Слике величају не само славну прошлост Мађарске, већ и један значајан подухват локалне заједнице у Белој Цркви.
Георгије Путник (Бела Црква 1851 – Бела Црква 1905) Сликар, иконописац. Прва сликарска сазнања добија у радионици Михајла Поповића у Оравици 1963-65. године, а потом се након усавршавања у Новом Саду и Араду, враћа у Белу Цркву где ради као собосликар. Најзаступљенији је и најтраженији сликар друге половине XIX века у Белој Цркви и околини, често ангажован од стране Српске цркве за израду икона, као и поправки фресака. Највећи део опуса Георгија Путника је религионе тематике, настао као наруџбина српских цркава. Радио је и велике подухвате у виду иконостаса, поправки зидног сликарства, тронова у црквама у Новој Молдави, Белој Цркви, Кусићу, Ђурђеву, Јаску, Избишту, Јабуци, Уљми, Доњој Љупкови, Старој Молдави... Осим црквеног сликарства, израђивао је и портрете, као и копирао позната дела својих савременика.
У оквиру рада на црквеном сликарству Георгије је пратио актуелне потребе српске заједнице као и општи укус становништва. Сликаркски предлошци које је користио, су били базирани на моделима барока, али у духу савременика који су стварали у већим градовима попут Темишвара, Вршца, Панчева. Међу најзначајнијим подухватима је његов рад на осликавању зидова и сводова цркве Св. Петра и Павла у Белој Цркви, као и пресликавању иконостаса. У оквиру профаног сликарства, важио је за траженог и популарног портретисту, који слика у маниру грађанског портрета. Фигура је готово обавезно благо укочена у полупрофилу, са монохромном позадином. Посебна занимљивост у раду Георгија Путника је израда копија чувених слика својих савременика, а нарочито дела Ђуле Бенцура, Паје Јовановића и Михаља Мункачија, поводом Миленијумске изложбе.
