МУЗЕЈ У БЕЛОЈ ЦРКВИ
Close Menu

Свети Спиридон у сталној поставци музеја у Белој Цркви

У пантеону светитеља који су везани за простор и идентитет боравка српског народа, налази и се Св. Спиридон, један од најпоштованијих чудотвораца који се јавља као заштитник деце, стоке, маслина, заштитник од куге, заштитник у ратовима, заштитник поморства, али и заштитник заната, кујунџија, обућара, кожара, чизмара... Свети Спиридон Тримитунтски Чудотворац је рођен у другој половини III века на Кипру, детињство је провео као пастир, чувајући очева стада оваца, а у зрелим годинама током гоњења хришћана у време цара Максимилијана претрпео је велика страдања, када му је сломљена лева нога и извађено лево око. Због свог благочестивог живота, становници Тримитунта су га изабрали за месног епископа. Сахрањен је у цркви Св. Апостола у Тримитунту, где су му мошти почивале до VII века када су пренете у Цариград, а након пада Цариграда 1453. године у Србију, а потом 1460. године на острво Крф, првобитно у приватној цркви породице Вулгарис, а од 1590. године у Цркви Св. Спиридона. За Светог Спиридона су везана бројна чуда међу којима је најпознатије чудо које је учинио на Првом васељенском сабору: Како би показао јединство Свете Тројице, светитељ је узао цреп и стиснуо га, а из њега је истовремено избио пламен и потекла вода, док му је у руци остала земља. Ово чудо је објаснио речима: "Три су стихје - земља, ватра и вода, али је један цреп; тако је и у Светој Тројици - три су Лица, Отац, Син и Свети дух, а један Бог".

Свети спиридон се приказује као старац дугих бркова и браде, у епископском полиставриону са омофором и карактеристичним плетеним оглављем, као његовим личним атрибутом, често у руци држи горући цреп или књигу.

Како је поштован као заштитник заната и занатлија, лик Светог Спиридона срећемо на еснафским барјацима. На делу цеховксог барјака обућарско-кожарског цеха који је осликао Арсеније Јакшић почетком XIX века са једне стране приказан је Св. Спиридон у епископској одежди са круном на глави, како у десној руци држи горући цреп из кога тече вода, док су на полеђини насликане: папуча, чизме и комад коже. Сачувана конструкција за барјак је у целости од метала са средишњим осликаним медаљоном.

Део барјака чизмарског цеха, обострано насликан на свили, рад Јована Путника из 1908. године, приказује са једне стране Светог Спиридона, док је са друге Свети Никола (са пејзажем у позадини). У медаљонима испод су насликани Св. апостол Павле, Св. Јован, Св. јеванђелиста Лука и Св. Димитрије, натпис на румунском говори о томе да су заставу даривали цркви 1908. године Јован и Јелисавета са децом Јотом и Маријом, као и еснафски приказ чизама.

Јован Путнк (Бела Црква 1880 – Галиција 1917), Сикар. Прве сликарске поуке је стекао у радионици и атељеу свог оца Георгија Путника, а потом студира на уметничкој академији у Бечу 1898-1900. Након очеве смрти, отворио је сопствени сликарски атеље, 1905. године. Мобилисан је 1914. године, а погинуо у Галицији 1917. године. Изузетно мали број сачуваних радова нам говори само у фрагментима о Јовану Путнику као сликару. Ови радови, настали као наруџбине за потребе цркве представљају Јована као слкара који наслеђује очев не само атеље, већ и манир рада и сликарске предлошке.

Јован Путнк (Бела Црква 1880 – Галиција 1917), Сикар. Прве сликарске поуке је стекао у радионици и атељеу свог оца Георгија Путника, а потом студира на уметничкој академији у Бечу 1898-1900. Након очеве смрти, отворио је сопствени сликарски атеље, 1905. године. Мобилисан је 1914. године, а погинуо у Галицији 1917. године. Изузетно мали број сачуваних радова нам говори само у фрагментима о Јовану Путнику као сликару. Ови радови, настали као наруџбине за потребе цркве представљају Јована као слкара који наслеђује очев не само атеље, већ и манир рада и сликарске предлошке.

Арсеније Јакшић (Бела Црква 1797 – Бела Црква 1857) Сликар, иконопосац. Сликарски опус Арсенија Јакшића је распрострањен највећим делом на простору Јужног Баната и Дунавске клисуре, али и чини низ иконостаса јужно од Дунава. Најранији познати рад је осликавање цркве у Саски, док се у каснијем раду примећује знатан утицај Павела Ђурковића као и напредак и иновативост у раду сликара. Арсеније је унапредио рад сликарске радионице поставши познат и тражен иконописац на ширем простору Јужног Баната. Бројне иконе се налазе у црквама у Банатској Паланци, Кусићу, Белој Цркви, Ковину, Омољици, Кличевцу, Браничеву, Кисиљеву, Поповици и Љупкови. Познат је податак да је Арсеније био претплаћен на различите часописе и алманахе како би пратио актуелна дешавања и усавршавао се. За разлику од свог оца који је сликао искључиво по предлошку и током читавог опуса у истом зографском маниру, Арсеније је пратио естетске потребе и развој друштва прилагођавајући своју пикторалну поетику захтевима наручилаца. Управо је из тог разлога веома тражен сликар, иконописац. Арсеније Јакшић се првенствено бавио иконописом, док за један портрет можемо рећи да могуће његов рад.

Литература:
Александар Петијевић, Заборављени чудотворац - Култ Светог Спиридона у Српској традиционалној култури, Музеј Војводине, Нови Сад, 2017

Кликните на слику за детаље
Кликните на слику за детаље
Кликните на слику за детаље
Кликните на слику за детаље

ИСТОРИЈАТ

За оснивање Музеја у Белој Цркви везујемо 1877. годину и одлуку Белоцркванског магистрата да са радом отпочне Музеј у згради Магистрата.
Више

СТАЛНА ПОСТАВКА

Стална музејска поставка има традицију и континуитет од поновног оснивања музеја, 1954. године до данас.
Више

ПОСЕТА МУЗЕЈУ

Музеј у Белој Цркви се налази у центру Беле Цркве, на адреси: 1. Октобра 38, поред зграде Историјског архива Бела Црква.
Више
Top